Postoji velika verovatnoća da dobar deo žitelja Beograda ne zna šta je imala za ručak prethodnog dana. Međutim, u čitavoj Srbiji nećete naći čoveka koji ne zna gde se tačno nalazio i šta je radio kobnog 24. marta 1999. godine. Tog dana NATO alijansa stavila je u pogon svoju moćnu ratnu mašineriju i započela bombardovanje tada Savezne republike Jugoslavije.

Tačno u 19:45 časova oglasile su se sirene za uzbunu, a sa televizijskih i radio kanala začulo se upozorenje:

“Pažnja, pažnja, vazdušna opasnost. Isključite struju, zatvorite gas, otvorite prozore, spustite roletne, pomerite zavese. Ponesite pripremljene stvari i lagano se spustite u svoja skloništa.”

Operacija pod nazivom “Milosrdni anđeo” zvanično je započela tačno u 20 časova.

Nedugo zatim, brujanje snažnih motora bombardera koji su krenuli iz Avijana u Italiji, prolomilo se kroz vazduh. Nastao je muk, a onda su odjeknule detonacije.

Tokom narednih 78 dana i noći, na Srbiju je bačeno oko 50.000 različitih bombi, poginulo je između 1.200 i 4.000 ljudi, uništeni su brojni objekti, a bez nade su ostali svi.

Kada ne želiš da veruješ

U danima koji su prethodili mediji su brujali o NATO bombardovanju. Ljudi su o tome govorili na ulici, na poslu, dok su čekali u redu na kasi i ispraćali decu u školu. Ipak, koliko god to zvučalo čudno, niko nije zaista verovao da će  se bombardovanje zaista dogoditi. Postojala je nekakva zebnja, ali ne i onaj pravi strah. On je tek trebalo da pokrije sve.

Tada sam bio klinac, srednjoškolac koji se upravo spremao za odlazak na svirku. Sirene su me zatekle ispod tuša. Taman sam ispirao šampon iz kose kada su počele da zavijaju.

Čitavu zgradu zahvatila je panika. Naročito penzionere koji su dobro pamtili Drugi svetski rat i znali da bombe ne biraju. Ipak, nije zavladao haos.

Kao uvežbani profesionalci, čitavo naselje se mirno slilo u sklonište. Srca su bila ispunjena užasom, a uteha je dolazila od komšija. Svako je onom drugom čuvao strah. Struja je isključena i samo je plamen nekoliko sveća otkrivao šta se dešavalo na licima prisutnih.

Kažu da rat u ljudima izaziva ono najgore, ali i ono najbolje. I zaista, tako je i bilo. Ne pamtim da je ikada vladala veća sloga i osećaj zajedništva. Kao da je sirena okrenula nekakav prekidač u svakome od nas. Nikakve razmirice, razlike, neslaganja više nisu bili važni. Svako je bio tu da pomogne drugome u nevolji bez obzira da li se radilo o prijatelju ili neznancu. Nevolja nas je sve učinila istim.

NATO bombardovanje – počelo je

Prve bombe pale su na Beograd u 20.38 časova. Te prve noći gađan je aerodrom u naselju Batajnica (koja će često biti na meti NATO bombardovanja), tri projektila pogodila su okolinu planine Avala, gađana je radarska stanica u Rakovici kada su oštećene tri školska objekta i spoljni zid manastira u Rakovici.

Sa prvim eksplozijama razvejane su sve sumnje koje smo imali da se NATO bombardovanje ipak neće dogoditi. Umesto ove, stvorila se nova iluzija: “Bombardovaće nas nekoliko dana i gotovo.”

Dani su prolazili, bombe su padale, a posle nedelju dana više niko nije mislio da će se NATO bombardovanje ikada završiti.

Neverovatno je kako se ljudi brzo prilagode uslovima u kojima su. Da, bombe su padale, sirena za upozorenje je urlala nekoliko puta dnevno i to je svima postalo “normalno”. Život je tekao dalje. Umesto “Dobar dan”, svi su počeli da govore “Bombardan”, a umesto po časovniku vreme se merilo “Šizelom” i “Smirelom” kako su od milja prozvane sirene za uzbunu i njen prekid. Svako je napravio zalihe vode i hrane za nekoliko dana i glavni problem postalo je kako naći kafu i cigarete, pošto je snabdevanje bilo otežano.

S druge strane primarni posao svakog dana bilo je saznati koji su ciljevi sledeći na meti bombi. Najpouzdanije informacije donosili su radio-amateri koji su bili u konstantnom kontaktu sa kolegama iz inostranstva i od njih dobijali spiskove koji su objavljivani u inostranim medijima. U rekordnom roku glas bi se prenosio do svakoga, a zauzvrat, radio-amaterima je donošena hrana i šta god da im je bilo potrebno.

Najteži dani pod NATO bombama u Beogradu

Pored vojnih, NATO snage su, taktički, bombardovale i civilne ciljeve. Ne samo Beograđani već i čitav svet bili su posebno uzdrmani nakon napada na tri objekta u srpskoj prestonici.

Zgrada Radio televizije Srbije u Aberdarevoj ulici u samom centru grada našla se pod bombama u noći između 22. i 23. aprila. U trenutku kada su bombe udarile, u objektu su se nalazili novinari i zaposleni u ovoj televizijskoj kući. Poginulo je 16 osoba, dok je još 18 njih povređeno dok su radili svoj posao.

Nekoliko dana kasnije, 7. maja, NATO rakete zakucale su se u zgradu kineske ambasade, a tom prilikom tragično su poginula tri kineska novinara. Ova tragedija bila je potpuno neočekivana i zvanični Peking je oštro potestvovao. NATO je uputio izvinjenje uz navode da za sve kriva zastarela mapa Beograda koju su koristili i da ambasada nije bila meta.

NATO bombardovanje je nastavljeno pa je u noći između 19. i 20. maja, raketirano Odeljenje za neurologiju Kliničko-bolničkog centra “Dragiša Mišović” na Dedinju. U trenutku napada u toku su bila četiri porođaja. Dve trudnice su lakše povređene, a bebe evakuisane u druge bolnice.

“Ludi“ Srbi

Koji god bili razlozi i opravdanja za NATO bombardovanje SR Jugoslavije, raketiranje civilnih ciljeva svi u zemlji su doživljavali kao besmislenu agresiju. Osećaj bespomoćnosti da se odupre najvećoj vojnoj sili nije dugo trajao.

“Ludi Srbi” bio je epitet koji nam je nadenut kroz istoriju i, mora se priznati, mi smo ga opravdali.

Naime, u tom besmislu dok su bombe i rakete fijukale nad našim glavama probudio se čuveni srpski inat. Da inat, reč koju nije moguće adekvatno prevesti na drugi jezik, a koja znači raditi nešto i istrajati u tome iako je besmisleno i protivno razumu, sa ciljem da se dobije neka lična satisfakcija koja nikome drugom nije shvatljiva.

I upravo je ta reč, to osećanje poteralo hiljade ljudi da na sebe prikače odštampane mete i svake večeri izađu na beogradske mostove delujući kao živi štit.

“Ludi Srbi” umesto da bežimo u skloništa, sa znakom za uzbunu bili smo spremni da poginemo jer, ako nam NATO sruši mostove, bolje je da i nas ubije. Kakav je to život ako nema mosta koji će me povezati sa prijateljem koji je na drugoj strani.

“Ludi Srbi” istrajali su iz dana u dan, iz noći u noć. Igrali smo na mostovima, smejali se i zbijali šale ne mareći za crveno dugme koje neko može pritisnuti i bombama zatrpati baš taj most na kome smo.

“Ludi Srbi” su isterali svoje i svojim telima sačuvali svoje mostove, jer nas možeš pobediti, ali ne i poraziti.

Nikada nećemo zaboraviti NATO bombardovanje

Decenije su prošle, ožiljci su tu da ostanu. Snimljeni su filmovi o NATO bombardovanju, prepričavani su događaji, podignuti su spomenici žrtvama i život se vratio u normalne tokove i usmerio na borbu sa problemima svakodnevice.

Ipak, svakoga dana kada prođem pored neke od bombardovanih zgrada setim se i nikada neću zaboraviti NATO bombardovanje. Ni ja, niti bilo ko od nas “Ludih Srba” koji, uprkos svemu nikoga ne mrzimo. Naprotiv, u ljudima vidimo i tražimo samo ono najbolje jer samo su ljudi važni. Rane ostavljaju ožiljke koji, na sreću, zarastaju.

Saznajte kako je izgledalo 78 dana pod NATO bombama i posetite raketirane lokacije na privatnoj turi Tragovima NATO bombardovanja Beograda. Budite i vi “Ludi Srbi” na jedan dan.

Posebna zahvalnost Somborkim novinama na ustupljenim fotografijama.