Pre više od dve godine upoznao sam ekipu Škota koji su dolazili na utkamicu Srbija-Škotska, kada smo igrali kvalifikacije za Svetsko prvensto u Brazilu (to je onda kada su Škoti čistili sneg, a mi gledali u čudu). U svakom slučaju ni jedna od dve ekipe se nije plasirala na Mundijal, ali to i nije tema ove priče. Ono što je bitno, je da su Škoti koje sam tada upoznao zaista izvanredna ekipa, koja uživa u navijanju za svoju reprezentaciju, a još više uživa u putovanjima i druženju.

Kada dolazite sa Balkana, reč navijač uglavnom ima negativno značenje, zbog toga i ne čudi što svaku put kada sam pominjao da dolazim sa grupom škotskih navijača su svi bili prepadnuti, pa je to išlo do te mere da smo dobijali i policijsku pratnju, mada je ovo više bilo zbog toga što se naša vlast bojala da ne dođe do nekog incidenta sa naše strane, nego što su mislili da ovi veseli momci u kiltovima predstavljaju neku opasnost. Elem, među ovim Tartan Army (oficijelni naziv navijača škotske reprezentacije) članovima, nalaze se i jedan Bugarin i jedan Bosanac, koji su se odlično uklopili u ekipu, sa sve kiltovima i pevanjem navijačkih pesama.

S vremena na vreme ova ekipa putuje i na utakmice koje nemaju veze sa škotskom reprezentacijom, već idu čisto radi zabave i putovanja, tako je bilo i ovog aprilskog vikenda u Sarajevu, kada su igrali FK Sarajevo i NK Široki brijeg. Organizator okupljanja je bio naš prijatelj iz Sarajeva, tako da je trebalo samo da se “prenesemo” tamo. Veći deo ekipe je doleteo iz UK, dok smo Bugarin i ja isplanirali potpuno drugačiji aranžman. Prvobitno je plan bio da nas dvojica putujemo kolima do Sarajeva, gde bi me on pokupio u BG-u, međutim usput se plan promenio i pretvorio u Sofija-Beograd-Mostar-Sarajevo turu i to u proširenom sastavu.
S obzirom da imam često tu sreću da putujem Balkanom mene je dopao teži zadatak, da vozim krivudavim bosanskim putevima, navigavam i biram mesta gde ćemo jesti usput, znam, težak zadatak, ali neko i to mora da radi… Našli smo se u petak ujutru i krenuli pravo ka Zvorniku u Bosni, gde ćemo preći Drinu i ući u Republiku Srpsku. Sam put od Beograda do Malog Zvornika, gde je prelaz između Srbije i Bosne, nije posebno spektakularan, pa ne bih da trošim ničije vreme na opise, jedino što je vrednije pomena je deo uz Drinu blizu Malog Zvornika gde je Robert De Niro proveo par dana šezdesetih godina prošlog veka kada je kao student putovao Balkanom, kažu da je toliko bio opčinjen lepotom krajolika pored Drine, da je kasnije usvojenoj ćerki dao ime Drina (u stvari Drena, ali nećemo da sitničarimo).

Bosna

Nije mi ideja da pišem u stilu Mirka Alvirovića, na kom kilometru se šta nalazi i koliko ima do sledeće benzinske pumpe, ali moraću da ubacim po koji logistički detalj. Jedno od mesta gde se prelazi u Bosnu i Hercegovinu iz Srbije je iz Malog Zvornika na srpskoj strani u Zvornik na strani Republike Srpske, a sve to preko vekovne prirodne granice, reke Drine. Ko je bio na ovom prelazu zna da je procedura sa obe strane poprilično brza i jednostavna, tako da smo se vrlo brzo našli s one strane Drine i nastavili vožnju uz reku. Put se posle 15-ak kilometara odvaja od reke i kreće uspon ka planini Romaniji. Ova deonica je duga 80-ak kilometara, a uspon se gotovo i ne oseća, osim na par mesta gde su serpentine poprilične, ali i pogled ostavlja bez daha. Jedna stvar je sigurna, uživaćete u pogledu

Najveća nagrada sledi kada stignete do visoravni Romanije, ovde gradski čovek može totalno da se pogubi od prizora pored puta: planinski potoci, naizmenična smena šuma i pašnjaka, a od ovaca koje trčkaraju čoveku prosto pođe voda na usta kada pomisli kako ukusno pečenje može da bude. Taman kada smo razmišljali o pečenju stigli smo do Podromanije, a i bilo je vreme ručku, tako da smo nasumično odabrali jedno mesto pored puta. Krčma kod “Kod Kuma” se ispostavila kao pravi pogodak, jer mi i sada pođe voda na usta kada se setim teletine ispod sača, možda jedna od najboljih koje sam do sada probao. Definitivno je mesto vredno zaustavljanja ukoliko prolazite, makar da popijete kafu, jer je i espreso koji služe neočekivano savršen. Iskreno ne znam u čemu je tajna, ali tako dobru kafu pio sam svega na par mesta.

Pošto nismo planirali da se zaustavljamo u Sarajevu nastavili smo pravo ka Mostaru. Za oni koji očekuju da će naći neku obilaznicu oko Sarajeva, znajte da tako nečega nema, sav tranzit prolazi direktno kroz grad, tako da ćete morati da se suočite sa saobraćajnim špicem ako uđete u grad kao mi u doba kada se svi zaposleni ljudi grada Sarajeva vraćaju s posla. Gužva je nalik onoj tokom rekonstrukcije Gazele u Beogradu… Dakle, samo strpljenje i relaksirajuća muzika. Dobra stvar je što u slučaju Sarajeva tranzit prolazi kroz centar grada (naravno dobro za turiste, loše za lokalce), pa se može makar deo vremena prekratiti gledajući u Sarajlije i sarajevske ulice. Sve u svemu, ako uletite u grad u vreme popodnevnog špica, računajte da će vam trebati bar sat vremena da izađete na drugu stranu, ka Mostaru. Kada napokon stignete na zapadnu stranu možete da izaberete jednu od dve opcije, da nastavite magistralnim putem, ili da izađete na novoizgrađeni auto-put, doduše ta nova deonica je duga svega 15-ak kilometara tako da ćete se svakako posle ponovo naći na starom magistralnom putu. Moja preporuka je da se krene ovom novom deonicom, čisto da se vidi kako može auto-put da izgleda, čak i na Balkanu, jer je ova deonica fantastična. Pripremite 2,5KM za putarinu. U svakom slučaju vožnja magistralnim putem je zabavnija i zanimljivija jer su opet prizori, ovaj put kroz Hercegovinu, prosto neopisivi (barem ne mom literarnom izražaju). Od trenutka kada put dođe do doline Neretve siguran sam da ćete se zaustavljati na svakom mogućem mestu kako bi fotografisali. Nažalost mi nismo bili te sreće, jer je kiša počela da pada kada smo izašli iz Sarajeva i pratila nas celim putem do Mostara.  U Mostar smo ušli u rano veče, pred sumrak, i prvi zadatak je bio da pronađemo smeštaj koji smo rezervisali. Vila Hum je jedan sasvim solidan smeštaj, sa savršeno urednim i udobnim sobama, opremljenim na način koga se ne bi postideli ni mnogo veći hoteli. Dodatni plus je i prostran parking koji se noću zaključava, mada, u gradu kao što je Mostar nisam siguran koliko je bezbednost vozila uopšte pod znakom pitanja, ali ako će vam činjenica da vam je ljubimac na sigurnom pomoći da mirnije spavate, onda definitivno potražite smeštaj sa sopstvenim parkingom. Jedina “zamerka” našem domaćinu u Vili Hum je možda njegova preterana želja da nam bude što više na usluzi, pa to u nekom trenutku može da stvori kod gosta malu nervozu.  U svakom slučaju, ovo i nije neki problem, tako da mesto svakako zaslužuje preporuku. Što se cene tiče, cena u aprilu je bila dosta povoljna, ako se ne varam oko 20-ak evra za noćenje sa doručkom po osobi, tako da ćete dobiti odličnu vrednost za plaćenu cenu, mada mi se čini da je cenovna politika u špicu letnje sezone totalno drugačija.

U Mostaru sam bio par puta poslednjih godina i uvek tragovi rata ostave utisak na mene, koji su itekako vidljivi, iako je prošlo bezmalo četvrt veka. Još uvek veliki broj uništenih kuća i objekata ima na svakom koraku. Ali nemojte dozvoliti da vas to obeshrabri, jer ste na fantastičnom mestu koje je preživelo mnoga loša vremena i iz njih izašlo bolje i lepše, zato pripremite se za nezaboravne trenutke.

Nakon što smo se prijavili u smeštaj i ostavili stvari i auto, požurili smo da napravimo nekoliko noćnih fotografija Mostara, a i da se nađemo sa jednim prijateljem iz Austrije, koji se igrom slučaja zatekao u Mostaru tih dana. Nismo mogli da izbegnemo „laganu“ večeru u jednoj kafani (što bi stranci rekli, touristy place), mada moram da priznam da je za jedno touristy place hrana i usluga bila više nego dobra. Kafana se zove Šadrvan i nalazi se na potezu između Starog mosta i Krive ćuprije. Dan se napokon završio, nakon cca 450km od Beograda i osam sati manje-više aktivne vožnje, a sutradan nas je čekao još ambiciozniji plan.

Na svu sreću, sledećeg jutra je vreme bilo savršeno za obilazak okoline Mostara, a i za put do Sarajeva, konačno ćemo moći da uživamo u lepoti doline Neretve!

Nakon brzinskog jutarnjeg razgledanja Mostara popakovali smo se i odvezli do Vrela Bune, za one koji vole vodu i prirodu, ovo je nezaobilazno mesto na mapi Hercegovine. Nalazi se svega 15-ak kilometara od Mostara i jako je jednostavno za nalaženje. Makar otišli tamo i po najvrelijem danu, ovo mesto ima toliko vode, da ćete se osetiti osveženo. Na samoj steni ispred izvora nalazi se derviška tekija, tako da je i to jedno od mesta koje valja obići, ovde se ulaz plaća (2KM ako me sećanje ne vara), ali vredi svaki fening, jer se iz tekije pruža najbolji pogled na vrelo. Kad obiđete i vrelo i tekiju, zasednite u jedan od restorana čije se bašte nalaze tik uz vodu. Pastrmka je ovde specijalitet, tako da je to definitivno moja preporuka.

Posle Vrela Bune okrenuli smo auto nazad i krenuli napokon za Sarajevo, ali danas uz fantastično vreme. Svaki put kada prolazim ovuda moje oduševljenje ne manjka, a kako i da manjka kada je s jedne strane smaragdno zelena voda Neretve, a sa druge planinski vrhovi još uvek pod snegom. Uslovi za vožnju su odlični, jer je asfalt dobar, tako da možete da uživate u vožnji bez straha da ćete ostaviti točak u nekoj rupi, dakle fokus je na uživanju u vožnji kroz ove besprekorne predele. Nakon dva sata vožnje stigli smo do Sarajeva i žurka sa Škotima je mogla da počne.
No pre toga je trebalo da se prijavimo u hotel, a smestili smo se, ni manje ni više, u slavni Holidej In, koji je sagrađen 1984. specijalno za Zimsku olimpijadu u Sarajevu. Doduše, današnji naziv je samo Holidej, jer je hotel izgubio franšizu, ali bez obzira i dalje deluje poprilično impresivno iako je enterijer zastareo i zaglavljen u osamdesetima. Posle rata je delimično renoviran (ponajviše zbog oštećenja koja je pretrpeo), ali duh osamdesetih se itekako oseća u ovoj moćnoj građevini.

Cena smeštaja je bila više nego dobra, oko 120KM (~60€) za noćenje sa doručkom u dvokrevetnoj sobi, a specijalnu cenu smo dobili zahvaljujući članu naše ekipe iz Sarajeva. Osoblje hotela baš ne bi moglo da se pohvali naročitom efikasnošću i brzinom, ali koga to još zanima, bili smo u Sarajevu, gradu duge tradicije, sjajne raje i nepokorivog duha.

Nakon što smo ubacili stvari u sobe izašli smo napolje da potražimo ostatak ekipe koji se već raskomotio u “Titovom kafeu” nedaleko od hotela, zatekli smo ih kako piju pivu i jedu ćevape (little jobbies, kako ih je od milošte nazvao jedan od nas). U tom momentu saznajemo da je utakmica pomerena sa subote na nedelju, tako da Bugarin i ja ne ispadamo iz priče, jer smo planirali da krenemo u nedelju rano popodne, kako bi do Beograda stigli rano uveče. Vest nas nije previše pogodila jer nam to ostavlja više vremena za lutanje po gradu, večeru na Baščaršiji i odlaska do Pivnice na kraju.

I tako je došla i nedelja ujutru, a ja sam bio posebno radoznao da vidim kako izgleda doručak u ovom legendarnom hotelu, gde su tri decenije ranije obedovali olimpijci, a deceniju potom razni belosvetski “mirotvorci”. Ako zanemarimo izgled nameštaja i dekoracija u sali za doručak, hrana je bila sasvim korektna i sa dovoljnim izborom, da bi i probirači verovatno zadovoljili apetite. S druge strane kvalitet kafe iz aparata je bio kao voda posle pranja nogu, doduše miris je podsećao na kafu, a ne na noge. Definitivno najveći utisak na mene je ostavio jedan sasvim beznačajan detalj, a to su stari tanjiri koji još uvek imaju simbol ZOI na sebi, ne znam da li je to zbog uspomena koje ovakvi detalji probude u meni, jer me vrate u dane srećnog detinjstva, ili zbog nečeg drugog, ali meni su ovakve retro stvari definitivno cool.

Kada smo svi obavili doručak, okupili smo se za još jednu šetnju do centra. Vodič nam je bio naš Sarajlija i moram da priznam da je bio tako dobar, da je šteta što se ne bavi tim poslom profesionalno 🙂

I tako dođosmo do momenta kada je trebalo da se rastanemo i nakon manje od 24 sata ponovo zakotrljamo, samo ovaj put u pravcu Beograda. Napravili smo par fotki ispred hotela, kao kompletna ekipa, izljubili se i pozdravili do sledećeg viđanja.

Isti put, samo iz drugog ugla, kao i za nijansu lepše vreme nego pre dva dana kada smo putovali ka Sarajevu. Obrni okreni, put od Sarajevo do Beograda traje oko pet sati, tako je potrebno pauzirati za ručak, a kad se stigne do Romanije, nema druge nego da se negde svrati na ja‘njetinu. Što se tiče jagnjetine, nema greške, gde god da stanete nećete pogrešiti, jer savršena priroda daje savršeno pečenje.

U rano veče stigli smo i do Beograda, gde sam se rastao sa svojim bugarskim prijateljima, oni su produžili do Niša na prenoćište, ja sam stigao kući nakon trodnevnog vozikanja po bosanskohercegovačkim putevima, u društvu sjajnih ljudi.

I na kraju malo statistike:

Ukupan put na relaciji Beograd-Mostar-Sarajevo-Beograd: 863km
Ukupno vreme provedeno u kolima: 17h
Prosečna brzina: 53km/h
Dva ručka i dve večera + jedan burek obrok
Popijeno piva i vina: xyz
Gumi defekt: 0
Osmesi: bezbroj