„Hej Matori…”

”Gde si?”

”Šta radiš?“

”Jesi li tu?”

Facebook poruke na mobilnom, na kojem sam zaboravio da isključim ton, besomučno su zvrčale. Bio je to Lazar, moj drug iz gimnazije, a sada doktorant na fakultetu za istoriju.

„Subota je… osam ujutro..spavam…šta je?“, odgovorio sam mu.

Lazar: „Ustaj i spremi se. Kupim te za oko sat vremena. Idemo do Lepenskog Vira. Moram nešto da pročeprkam za doktorski rad.“

Ja: „Ali spava  mi se. Šta ću tamo?“

Lazar: „Kako šta? Da vidiš sedište jedne od najvažnijih kultura praistorije.“

Ja: „Znači, hoćeš da me vodiš u praistorijski dom kulture.“

Lazar: „Ha…ha. Veruj mi, super ćeš se provesti.“

Spustio sam mobilni pored kreveta. Znajući Lazara i njegovu upornost, nije mi preostalo ništa drugo nego da se spremim i istrčim pred zgradu. Ono šta sam doživeo i koliko lepote sam video, nisam mogao ni da naslutim.

Lepenski Vir- Najstarija trajna ljudska naseobina ikada otkrivena

„Druže, hajde mi ispričaj nešto o Lepenskom Viru, ali, onako, da bude zanimljivo“, obratio sam se Lazaru nakon par minuta vožnje.

„Oho-ho, priča kaže sledeće…“, počeo je Lazar, „Sedam hiljada godina pre nove ere budi se kultura Lepenskog Vira. Svi su kulturiška. Svako nešto pravi, neki kuće, opet po prvi put viđene, a neki su umetnici. A sve to jer im je bilo baš sve bilo potaman. Vreme je bilo toplije, imali su više prostora i konačno su mogli da izađu iz mračnih pećina u koje su se ukucali tokom ledenog doba – i smorili. Inače, gradili su kolibe tako da podsećaju na ulaze u pećine. Valjda zbog neke sigurice. i sve su bile sa pogledom na Dunav. Ribe i divljači je bilo posvuda, pa ni o ručku nisu baš morali da brinu. Međutim, trebalo im je nešto novo, nešto divlje. Vidiš, Kromanjonci koji su tu živeli ništa se nisu razlikovali od tebe danas.“

„Hvala ti što si primetio, puštam bradu u stilu čukundede iz pećine. Možda će onda i meni bolje ići ovo moje hobi slikarstvo“, rekao sam.

„Ugledaj se malo na njih. Tvoje slike se ne prodaju, a njihove figurine su epicentar evropske kulture. Eto zašto te vodim. Gledaj i uči. Nego, znaš li ti da su likovi koji su ovde živeli bili visoki neverovatnih 170cm, za razliku od evropskog homo sapijensa koji je bio 150? Bili su plavokosi i živeli su i do 60 godina. S druge strane, svi u Evropi su, na ovom svetu boravili tričavih tridesetak.“

„I? Kad su od njih nastali Srbi?“

„Paaa, kako da ti kažem, nisu.“

„Ne razumem? Kako nisu?“

„Kromanjonci su ovde bili, podigli svoju kulturu, napravili neke od umetnički najvažnijih figura na svetu i – nestali. Neki čak tvrde da su ih odneli vanzemaljci. Zato i idemo sada tamo. Da prikupim dokaze. Mislim da sam na dobrom tragu.“

„Ma, da, molim te, kakvi vanzemaljci, jesi poludeo.“

Grohotom smo se nasmejali.

Gde Dunav ljubi nebo

Put je krivudao između planina i u jednom trenutku ukazao se Dunav. Veliki i zelenkast, kao oči jedne cure u koju sam davno bio zaljubljen. Doslovno sam zaboravio da dišem. Kao da je neko razdvojio te ogromne i jake Karpate samo da bi Dunav mogao tuda da se mreška.

„Au, šta je ovo?“ gotovo sam povikao.

„To ti je, druže moj, naša Srbija. Pogledaj okolo. Šta vidiš? Planine, zelene gore, i ovu reku, kao naše more.“

„Ali…ali…“, mucao sam opčinjeno.

Zustavio je auto na vidikovcu. Čim smo izašli zapahnuo me je svež i čist miris.

„Slušaj“, reče Lazar pokazujući prstom na svoje uho.

Zatvorio sam oči i oslušnuo. Uho naviknuto na gradsku vrevu isprva nije moglo da razazna zvukove. A, onda, ceo novi svet se otvorio. Čuo sam vetar kako se vragolasto provlači između lišća i golica ga. Drveće se smejalo šušteći. Okrenuo sam glavu i čuo rečne galebove kako klikću. Otvorio sam oči i pogledao u nebo. Video sam orla. Ne pamtim kad sam ga poslednji put video u prirodi. Upro sam prstom u njega, ćuteći, plašeći se da glasom ne poremetim nešto i da ova magija ne nestane.

„Da, orlovi su normalni stanovnici nacionalnog parka Đerdap, kako i vidre, čaplje, jeleni, a ima i medveda“, reče Lazar.

„Šta bi uradio da sad tu izađe mrki medved?“

„Vrištao“, ispalio je moj drug.

Nasmejali smo se. Stajali smo dobrih desetak minuta i posmatrali prirodu u svoj neverovatnoj lepoti. Tek kada sam pod njenim dejstvom počeo da se opuštam, shvatio sam koliko me je gradski život udaljio od prirode. Od sebe samog.

Ne znam čega više nisam mogao da se nagledam: da li tog velelepnog Dunava, prirode koja me je pozivala da se vratim svojim davno zaboravljenim korenima, ili, pak, ovim nestvarnim planinama koje su klesali svi nebeski klesari.

Praroditeljka iz Lepenskog Vira

Kad smo stigli u Lepenski Vir Lazar je otišao svojim poslom, a ja sam odlučio da prošetam i podrobnije se upoznam sa onim što su za sobom ostavili ovi neobični judi. Zanimljivo je da je lokalitet otkrio i započeo istraživanje akademik Dragoslav Srejović i to tek 1965. godine.

Na podu su se videli tragovi temelja kuće, pa čak i kamenog ognjišta koje se nalazilo u sredini. Baš me zanima šta bi uveče radili pored tog kamina. Da li su pričali strašne priče dok bi deca slušala roditelje širom raširenih očiju u kojima se caklio plamen vatre? Da li su uopšte znali da pričaju? Moraću da pitam Lazara.

Požurio sam da nađem figuru Praroditeljku. Jako me je zanimalo kako izgleda. I, zaista, potpuno je drugačije kad se vidi uživo. Najstarije skulpture prikazuju ljudsku figuru u celini, ali je samo glava oblikovana – obrve, dugačak nos, velika usta. Tokom vremena se razvijala i njihova figura tako da neke imaju i uvojke kose, šare… Tek mnogo kasnije se javljaju prvi detalji ruku, grudi, kičme…

Gledao sam u figurinu i pitao se kako im je palo na pamet da baš ovako izgleda. Iako je, u prvi mah, vrlo čudna, možda i ružnjikava, figura me je opčinila. Brojna pitanja su mi se rojila u glavi. Da li su mislili da je ovo neko čudovište iz Dunava? Možda su tako predstavljali boginju iz reke. Ili im je to bio pojam lepote na neki način.

„Alo, šta si se zablesavio, pet minuta te zovem.“ Nisam ni primetio kad mi je Lazar prišao.

„Razmišljao sam o ovim ljudima i figurinama. Jesi našao šta si tražio?“

„Za danas jesam. Hajdemo kući. Vodim te na kafu u jednu kafanicu sa nestvarnim pogledom, dopašće ti se.“

”Čuj Lazo, sledeći put kada budeš ovde dolazio, obavezno me vodiš”.

Ukolilo želite da posetite ovo arheološko nalazište predlažemo vam našu privatnu ili deljenju turu Đerdapska klisura i Lepenski Vir.