Moj otac Augustin Husen rođen je 20. februara 1921. u Krefeldu, Nemačka. Naredni redovi sumiraju utiske i iskustva koja je zapisao u svom dnevniku tokom putovanja Balkanom iz 1939.

Nakon završetka škole 17. jula 1939. dobio je poziv da se javi na radnu obavezu u Kunigsberg, današnji Kalinjingrad, u istočnoj Prusiji. Ovakva dužnost je bila obavezna u Nemačkoj u to vreme. Pre nego što će otići da ispune svoju obavezu on i njegov prijatelj Verner Kesler dogovorili su se da ostvare dugo pripremani plan, da proputuju Balkanom na biciklima. Dogovorili su se da se nađu u Beču 16. avgusta i da odatle krenu. Ovo je skraćena verzija njegovog dnevnika.

Prvi deo putovanja Balkanom od Beča do Segedina

17.8 – 19.8. Put od Beča preko Bratislave do granice između Austrije i Mađarske, selo Engerau udaljeno 20km od Đera i na kraju Budimpešta. Noćenja su uglavnom bila ili u napuštenim objektima ili kod gostoprimljivih ljudi po selima. Sa sobom su imali i mali šator za dve osobe. Nakon što su obišli njima zanimljiva mesta u Budimpešti i proveli se sa lokalnom omladinom, nastavili su 22.8. ka Kiškunfeleđhazu preko Kečkemeta, gde su postavili šator pored malog jezera. Narednog dana put su nastavili kroz Panonsku niziju do Segedina i dalje do Jugoslovenske granice.

Uklanjanje zastavica sa kukastim krstom na jugoslovenskoj granici

Prelazak granice je prošao bez problema, jedino su jugoslovenski carinici zahtevali od dvojice avanturista da skinu zastavice sa kukastim krstovima, sa bicikala. Tog dana su se odvezli do oboda Subotice gde su posetili jezero (Palić prim.prev.) i tu postavili šator pokraj puta.

Dobili su poziv za doručak od lokalnog advokata i tom prilikom su pili šesnaest godina staru šljivovicu. Malo niže putem su ponovo dobili poziv za doručak od jedne žene, koja ih je tom prilikom snabdela sa oko 15kg voća. U Subotici su u banci dobili 1000 dinara koje su primili kroz bankarski transfer, što je bilo poprilično savremeno za to vreme.

Preko Bačke Topole i Malog Iđoša stigli su do Vrbasa gde se dobar drum  završavao. Odlučili su da se ulogore odmah pored puta i tu u pomrčini sami pripreme večeru. Sledećeg dana su putovali autentičnim balkanskim drumom do Novog Sada. Tu su nabavili novine na nemačkom iz kojih su saznali da politička situacija eskalira. No, s obzirom da su bili mladi i optimistični nastavili su putovanje.

Iz Novog Sada vozili su kroz plodne predele i tako stigli do Nove Pazove koja je tada bila poprilično nemački orjentisana. Tu su prenoćili u kući upravnika ciglane, tako da su nakon dugo vremena spavali u normalnim krevetima. Flaša domaće šljivovice je kružili iz ruke u ruku, što je rezultiralo glavoboljom narednog jutra.

Nakon što su se srdačno rastali sa domaćinima put su nastavili preko Batajnice do Zemuna i Beograda.

Beograd

Prelaskom preko Savskog mosta (predratna građevina) ušli su u grad. Smeštaj su pronašli u studentskom domu gde su upoznali Nemca Riharda Kerera, studenta medicine, koji se pokazao kao odličan vodič dvojici putnika. U to vreme Beograd je imao oko 240,000 stanovnika, čiji se život odvijao oko tvrđave i Kalemegdana. Iz parka se pružao sjajan pogled na reku i ravnicu sa druge strane. Posetili su Skupštinu, glavnu poštu, ministarstva i Dvor. Ono što ih je najviše impresioniralo su bile žive ulice grada sa multi-etničnim stanovništvom.

Večernji izlazak im je doneo nezaboravan provod, najpre večera pripremljena na tradicionalan način od mlevenog mesa na roštilju. Nakon toga su otišli na pristanište u lokal gde su trbušne plesačice iz Turske zabavljale goste, da bi na kraju završili u Balalajka podrumu gde su služili votku od 60% alkohola, što je zasigurno doprinelo glavobolji narednog jutra.

Šumadija, dolina Ibra i Kosovo

Beograd su napustili 27. avgusta koji je bio kišan dan. Krenuli su ka jugu i imali su sreću da ih jedan kamiondžija poveze. Ovako su prešli 125km od Beograda do Kragujevca, preko Avale, Ralje, Topole i Božurnje. Ponovo su kampovali pod kišnim nebom, da bi 28. avgusta, na imendan moga oca, nastavili put ka Kraljevu.

Putevi su bili sve gori, ali pejzaži sve lepši. Kraljevo su zamišljali kao važan grad, ali se ispostavilo da u njemu svinje tumaraju gradskim ulicama i skrnave ratne spomenike. Nastavili su dolinom Ibra do Ušća, gde su usput videli ruševine utvrđenog grada (Maglič prim.prev.) i dosta izvorišta vode.

Dalje uz Ibar planine su postajla sve više, a rastinje sve ređe. Ovo je uzrokovalo mestimična oštećenja puta tokom kišnih perioda. Preko Raške, Kadavca, Drena i Slatine stigli su u Zvečan. U Zvečanu ih je animirao nemački inženjer Šmikalzi od koga su čuli najnovije vesti iz Nemačke. One nisu donele ništa novo. Svi su priželjkivali mir, ali je rat delovao neizbežan i to je bilo primetno i među lokalnim življem.

Zvečan su napustili 30. avgusta i krenuli ka Mitrovici. Ovo je bilo prvo mesto na njihovom putovanju koje je imalo orijentalni izgled, sa džamijama i vitkim minaretima i zabrađenim ženama. Muslimani nisu dozvoljavali da budu fotografisani, tako da su morali da budu jako oprezni kada bi koristili foto-aparate.

Nadalje je put bivao sve lošiji i lošiji, ali je impresivan pogled na kraške planine kompenzovao za probušene gume koje su morali da krpe, da bi konačno stigli u Peć. Grad se nalazio u dolini i bio je naseljen velikim brojem Albanaca. Pijaca je bila posebno zanimljiva jer je nudila mnoštvo zanatskih proizvoda koji su bili izloženi po okolnim uličicama. Ulogorili su se van grada na obližnjoj livadi, praćeni jakim vetrom koji je duvao sa planina.

Crna Gora

Put ih je 31. avgusta poveo preko prevoja Čakor nedaleko od Rugovske klisure. Morali su dugo da guraju bicikle uzbrdo, ali su zaostatak nadoknadili vozeći nizbrdo i pritom uživali u sjajnom pogledu. Vozili su do Andrijevice gde su večerali kod porodice Hrvata, da bi potom nastavili put sve do ponoći kako bi dosegli prevoj na 1598 metara nadmorske visine. Narednog dana su opet pedalirali uzbrdo i nizbrdo planinskim putevima preko Mateševa, Kamena i Bioče do Podgorice.

Tamo su saznali o Nemačkoj invaziji na Poljsku, zbog čega nisu bili dočekani prijateljski. Bez obzira na to, morali su da završe putovanje za taj dan, tako da su dobro večerali u gradu i ulogorili se 20-ak kilometara izvan Podgorice.

Drugi dan septembra bio je jako topao, a oni su morali da pređu još jedan prevoj na putu za Cetinje, koji je bio prašnjav i poprilično loš. Pre nego što su došli do Cetinja pred njima se otvorio predivan pogled prema Skadarskom jezeru, čije su severne obale činile granicu sa Albanijom. U Cetinju su napravili dužu pauzu pre nego što su dogurali bicikle do Lovćena i njegovih 1133 metara iznad mora. Pogled sa vrha im je izbrisao sve muke koje su prethodno imali da bi do njega dospeli, jer je bio jedan od najveličanstvenijih pogleda u ceoj Evropi.

Putem od Lovćena koji krivuda niz 37 serpentina brzo su dospeli do obale i do živopisnog Kotora. Sa svojih 2500 stanovnika, puno starih kuća i venecijanskom citadelom ostavljao je impresivan utisak. Posebno im je ostala u sećanju mala katedrala iz X veka. Posle bokala vina i čitanja nemačkih novina ulogorili su se na livadi na obodu grada.

Jadranska obala: Kotor, Herceg Novi, Dubrovnik

Nakon što su napravili dovoljno fotografija Kotora, napustili su ga 3. septembra i zaputili se u Dubrovnik. Prvi deo puta ih je vodio magičnom bokokotorskom obalom koja ih je očarala svojom neobičnom florom i malenim renesansnim selima. Prošli su Risan i došli u Herceg Novi. Nažalost, put je nakon Herceg Novog bio toliko devastiran da su morali njegov dobar deo da guraju bicikle. Dvadesetak kilometara pre Dubrovnika put je ponovo bio asfaltiran, tako da su mogli delimično da nadoknade izgubljeno vreme.

Vozeći jadranskom obalom obraslom palmama i čempresima, pitali su se da li su i dalje u Evropi ili su dospeli u trope. U Dubrovnik su stigli posle podne i već sama lokacija grada ih je fascinirala. U to vreme populacija je brojala oko 15,000 stanovnika, a brdo Srđ je štitilo grad od severnih i istočnih vetrova.

Osnovan u VII veku grad je egzistirao kao nezavisna republika, a Dubrovčani su uspevali da se odupru pretenzijama čak i takvih sila kao što je bila Mletačka republika. Nakon 1814. ušao je u sastav Autrougarske, a nakon Prvog svetskog rata postao je deo Kraljevine Jugoslavije. Stari grad i luka su bili opasani masivnim kulama i zidinama, a znamenite zgrade starog grada, poput palate Sponza, Rektorova palata, franjevački i dominikanski manastiri dominirali su panoramom grada.

Iz Nemačke ambasade u Dubrovniku su dobili savet da ubrzaju svoje putovanje Balkanom, jer je lokalno stanovništvo saosećalo sa Poljacima, a dok prema nemačkim okupatorima baš i nisu gajili simpatije.

Nakon dobrog obroka i par pića tu noć su proveli u parku kod luke, koji je bio stecište lokalnih skitnica i protuva.

Dalmacija

Umalo nisu propustili brod koji bi ih prevezao do Splita. Imali su sreće jer im je predusretljivi mornar pomogao da prebace stvari na palubu iako je most već bio podignut. Puno Nemaca, koji su se isto vanredno vraćali kućama, je bilo na brodu, no prizor tokom plovidbe je bio spektakularan zahvaljujući kraškoj obali, kao i jatu delfina koje ih je zabavljalo tokom tri sata, tako da im atmosfera nije teško pala.

Prvo zaustavljanje je bilo na ostrvu Korčula, ali pošto je vreme curelo putnicima nije bilo dozvoljeno da napuštaju brod. Prošavši ostrvo Hvar, brod je pristao u Makarskoj. Ponovo im silazak sa broda nije bio dozvoljen, a putovanje je potom nastavljeno uz obalu Dalmacije, za koju su se saglasili da je lepša od suprotne, italijanske strane. U Split su stigli u 17:30.

Ovo je bio kraj prvog dela njihvog putovanja brodom po Jadranu, a prvi koraci nakon pristajanja su ih odveli u konzulat. Tamo su dobili uveravanja da je sve u redu.

Kupili su hranu u lokalnoj radnji i postavili šator nedaleko od grada. Split je tada imao 45,000 stanovnika i bio je jedan od najvećih i najnaprednijih gradova toga vremena na Jadranskoj obali. Osnivanje grada vezuje se za 307 godinu kada je podignuta palata za rimskog cara Dioklecijana, koji je vladao iz Dalmacije. Gladni i umorni od razgledanja otišli su u vreme ručka u luku da potraže brod koji bi mogao da ih odvede dalje na sever. Pronašli su jedan italijanski tegljač koji je prevozio ugalj, a kako kapetan nije bio na brodu, razgovor su započeli sa kuvarom, koji ih je pozvao na obilan ručak. Kako im je predstojao dug i neizvestan put, nisu mogli da odbiju velikodušnu ponudu, tako da su se vrlo rado prihvatili jela koje im je bilo ponuđeno. Nažalost kapetanu nije bilo dozvoljeno da prima putnike, tako da su morali da nastave dalje u potrazi za narednom prilikom.

Sledeći brod koji je isplovljavao bio je po planu za petak 8. septembar. Drugi problem je bio taj što im je ponestajalo novca. Tokom noći kada su kampovali na obali, Verner je opljačkan i tom prilikom su mu ukradeni sat, kupaće gaće i džepni nož. Da bi prekratli vreme istraživali su okolinu Splita koji je bio okružen velikim brojem istorijskih spomenika, kao i radoznalom decom koja su želela da znaju više o ovim strancima. Na dan 7. septembra vratili su se u Split i promenili poslednjih 20 Pengö u dinare da bi kupili dve karte za brod za Sušak.

Osmog su upoznali par Nemaca koji ih je pozvao na kafu i ljubazno snabdeo namirnicama za nastavak putovanja. Na brodu su naišli na porodicu Klepcig iz Hamburga, kojima su ispričali o svojoj nezavidnoj situaciji, kako su ostali švorc. Na to im je gospođa Klepzig dala 100 dinara, što im je omogućilo da kupe karte i za bicikle, koje bi u suprotnom morali da prošvercuju na brod.

Ploveći između brojnih ostrva i praćeni lepim vremenom stigli su do Šibenika kako bi utovarili dodatne zalihe i primili nove putnike. Imali su dovoljno vremena da posete srednjevekovni grad, koji je krasila kupola na katedrali koja je bila jedna od najinteresantnijih sakralnih objekata Evrope. Nakon što su napunili čuture slatkim vinom ponovo su se ukrcali na brod.

Putujući noću prošli su pored italijanske baze Zara, da bi ujutru stigli u Sušak. Nakon što su završili doručak prešli su most i tako prešli u Italiju.

To je bilo zbogom Jugoslaviji i obećali su da će ponovo doći ukoliko bude bilo prilike.

Nažalost to se nikada nije ostvarilo. Sada, tačno 80 godina kasnije, realizujući svoj dugo čekani san, moja supruga i ja smo srećni da možemo da proputujemo regionom, sada na jedan mnogo komforniji način.