Ako ste se pitali šta to skijanje na Kopaoniku čini dobrim potražite odgovor u narednim redovima. Neću se baviti opštim stvarima i podacima do kojih se može jednostavno doći online. Potrudiću se da iz svog iskustva argumentujem zašto mislim da nam Kopaonik služi na ponos i da je skijalište zaista hvale vredno. Dotaći ću se sa par praktičnih saveta i tema poput smeštaja, hrane i šta još možete da iskusite na planini osim zimskih sportova. Na kraju, cilj ovog teksta trebalo bi da bude da u vama stvori želju da na Kopaonik dođete i nakon toga poželite da mu se ponovo vraćate.
Kad sam bio mali
Moj prvi dodir sa Kopaonikom bio je kada sam bio osnovac, imao sam 12 ili 13 godina, ne sećam se više. U to vreme trenirao sam skijanje u mom rodnom Boru i klub nas je poveo na jednodnevni izlet na Kopaonik.
Pre toga sam toliko slušao o skijanju na Kopaoniku da sam osetio strahopoštovanje kada sam dodirnuo tlo. Bez obzira na moju detinju impresiju, Kopaonik je bio verovatno nešto najbolje što je Jugoslavija imala da ponudi. Bilo je “ozbiljnijih” skijališta što se terena tiče, poput Brezovice ili Jahorine, ili turistički bolje uređenih poput Kranjske gore, ali ni jedno nije bilo tako kompletno kao Kopaonik. Osećao sam se kao hodočasnik kada sam dodirnuo “sveti” sneg. Bio sam uzbuđen i pomalo uplašen u isto vreme. Uzbuđen jer sam konačno bio tamo, a uplašen jer sam pre toga skijao samo na skijalištima čije su staze bile neuporedivo kraće, jednostavnije i manje strme.
Iz moje perspektive Kopaonik je sa svojim stazama i liftovima izgledao kao skijaška džungla, ako me razumete. Na moje razočarenje vreme tog dana je bilo katastrofa, ni nalik onom sa razglednica ili TV reportaža. Padao je jak sneg, od magle se nije video prst pred nosom i povrh toga bilo je ledeno hladno. Sve ovo me nije sprečilo da krenem u istraživanje potpuno sam, što se nije pokazalo kao baš mudra odluka, jer sam uspeo da se izgubim u magli. Srećom pa me je negde na stazi prepoznao drugaricin tata i poveo u sigurnost obližnje kafane na pljeskavicu i Koka kolu. Bez obzira na sve nedaće koje su me pratile tog dana zaljubio sam se u planinu i ta opčinjenost traje do danas, bez obzira na godišnje doba.
Danas
Iskustvo od 30+ godina skijanja po raznoraznim skijalištima učinilo je da na Kopaoniku danas nema ničeg zastrašujućeg za mene, baš naprotiv. Za mene skijanje na Kopaoniku predstavlja uživanje jer su staze sjajno pripremljene, vertikalni transport radi skoro pa savršeno, a obeležavanje staza je na nivou, ako ne i bolje od nekih stranih skijališta. Da ovo nije ovako može da tvrdi samo neko ko nikada nije skijao van regiona. Da se razumemo, ima Kopaonik svojih nedostataka, ali se oni ne tiču stvari koje sam pobrojao. Od sredine 2000-ih je na poboljšanju skijaške infrastrukture urađeno toliko mnogo, da je prosto neverovatno da se to desilo ovde i bez kapitala sa strane.
Zahvaljujući ovome Kopaonik ima terene za svakog, od apsolutnih početnika koji prave prve plugove, preko rekreativaca (u koje i sam spadam) pa do entuzijasta i takmičara. Najbitnije od svega je da staze ne mogu brzo da dosade jer su razbacane po čitavoj planini i samo kretanje sa jednog dela skijališta na drugi predstavlja doživljaj za sebe.
Kako to izgleda u brojkama:
- Nadmorska visina centra skijališta: 1770 mnv
- Najviši vrh 2017 mnv
- Dužina staza za alpsko skijanje: 55km
- Dužina staza za nordijsko skijanje: 20km
- Broj staza: 36, od čega 15 lakih, 10 srednjih, 7 teških, 1 za decu, 3 po FIS standardima
- Ski liftovi: 25
- Staze pokrivene sistem za veštačko osnežavanje: 97%
- Broj sunčanih dana u godini: 200 od čega 160 sa snegom
Ovo su samo brojke, za pravi doživljaj potrebno je da osetite atmosferu na planini.
Smeštaj
Ako razmatramo temu smeštaja i sve ono što smeštaj prati, ona je možda najkompleksnija i zahteva samostalnu razradu. Tako da o ovoj temi neću detaljisati, već ću se osvrnuti na opcije i praktične savete. Dobra strana je što je izbor popriličan i može se naći kvalitetan smeštaj za sve budžete i zahteve. Loša strana je što Kopaonik pati od prekomerne gradnje i što se na taj način uništava priroda ovog nacionalnog parka.
Dakle, postoje tri opcije gde se možete smestiti: Brzeće, selo u podnožju skijališta na nekih 25km od centra je možda najmanje atraktivna varijanta, ali i svakako najekonomičnija. Ovde se može naći smeštaj u hotelima, apartmanima i pansionima za nisku cenu. Sećam se da smo nekoliko godina zaredom odlazili vikendima u planinarski dom Bela reka i smeštaj nas je koštao jako malo, a ono što smo dobijali za tu cenu je bilo korektno (mada su i očekivanja bila niska). Glavna prednost ovog doma je bila što se nalazi tik pored ski-lifta Bela reka i što smo praktično imali ski-in, ski-out u Brzeću. Nažalost ovo više nije opcija jer su iz Skijališta Srbije objavili da ova žice neće biti u funkciji čak ni za izvlačenje. Da sumiram Brzeće, ako imate ograničen budžet za smeštaj, a dolazite kolima, Brzeće nije loša opcija jer za malo para možete naći pristojan smeštaj, a i hrana u kafani Koliba je dobra i domaćinska. Ako ne dolazite kolima, zaboravite Brzeće, jer nema redovnog ski busa koji će vas voziti i vraćati.
Sledeća opcija je sam centar skijališta koji je svakako i najkomfornija opcija ukoliko vam budžet to dozvoljava. Ovde ste u centru svega i sve vam je na “izvol’te”. Ali to ima i cenu, u proseku smeštaj i vanpansion je 20-30% skuplji nego u vikend naselju, o kome ću nešto niže. Ugostiteljstvom za platežniju klijentelu u cenutru neprikosnoveno vlada MK Resort i kroz svoja tri objekta Grand, Anđela i Konaci nude smeštaj za različite kategorije skijaša. Od onih koji traže luksuz i raskoš (Grand), preko porodičnih ljudi sa malo višim budžetom (Anđela), pa do onih koji traže nešto ekonomičnije od prethodna dva, ali opet sa određenim komforom (Konaci). Naravno, ima u centru i povoljnih hotela i apartmana. Jedan od njih je i Rtanj, koji je od pre par godina iz planinarskog doma transformisan u hotel. Za njega je vezana duga istorija i generacije skijaša su stasavale u Rtnju. Jedna od prednosti Rtnja je što za svoje goste organizuje besplatnu ski školu.
Vikend naselje je udaljeno oko 4km od centra, odnosno počinje na oko 4km. Proteže se niz put ka Raškoj još narednih 5-6km i širi se neslućenom brzinom. Kada god prođem kroz njega vidim nekoliko novoiziniklih objekata. Ovde je izbor tek ogroman, od poprilično luksuznih apart hotela, pa sve do vikendica koje možete iznajmiti za razumne pare. Moj izbor su najčešće bili Apart Hotel Zoned i JollyKop. Prvi jer za cenu daje više nego dobar kvalitet, dok je drugi izuzetno povoljan (oko 40-50€ dan za apartman u kome može da spava četvoro), a opet ima sve što treba: čiste i tople apartmane i pristojnu hranu. Dobra strana Vikend naselja je što postoji prevoz koji skijaše prevozi od naselja do skijališta. Dok mnogi hoteli imaju i sopstvene mini-buseve kojima prevoze svoje goste, najčešće bez naknade.
Šta su prednosti i nedostaci svake od pobrojanih opcija? Na Brzeće se neću osvrtati jer sam već obrazložio njegove nedostatke i pokoju prednost. Centar je svakako za sve one koji žele da su nezavisni od prevoza i da na skijalište mogu da došetaju pravo iz smeštaja, kao i da kada se skijanje završi mogu da popune slobodno vreme. Naravno, podrazumeva se da su za taj “luksuz” spremni da plate. Vikend naselje se nalazi negde između, nije daleko, nije ni preterano skupo, ali opet mora malo da se izađe iz zone komfora. Ako ste spremni da se zarad niže cene malo pomučite vožnjom tamo-amo onda je po mom mišljenju to zdrav kompromis.
Što se mog ličnog izbora tiče, ja se na evolutivnom putu od Brzeća ka Centru nalazim kod Vikend naselja i verovatno ću se tu zadržati neko vreme. Ali to sam samo ja, nema razloga da vi ne odete na “next level”.
Hrana
Kao što svi već dobro znamo, svrha obroka u Srbiji nije da nas nahrani i zadovolji osnovne nutricionističke potrebe, već da u nas gurne hranu preko svake mere kako bismo već u tridesetim patili od hipertenzije, povišenog holesterola i triglicerida. Kopaonička kuhinja nije izuzetak. Svi hoteli će se potruditi da na meniju imaju što više pržene i masne hrane, bazirane na mesu, jer zdravlje na usta ulazi. Zato ako ste na dijeti iz bilo kojih razloga zaboravite na nju dok ste ovde.
Ruku na srce, kako veganstvo i vegetarijanizam prerasta u modu, sve je više hotela (onih malo boljih) koji i ove opcije uvrštavaju u svoje menije, ali ih je potrebno prethodno obavestiti o tome.
Većina hotela prodaje uslugu polupansiona, gde se podrazumeva doručak i večera u vidu švedskog stola. Ovo se pokazalo kao poprilično racionalna varijanta i primenjuje se svuda od najjeftinijh do najskupljih hotela i pansiona. Za one koji žele fine dining iskustvo, neki od hotela poput Granda imaju a la cart restorane, gde se van polupansionske usluge može obedovati po želji.
Osim hotelskih postoji i solidan broj kafana, restorana i barova. U Brzeću sam već pomenuo Kolibu, dok je u vikend naselju praktično jedina opcija Komita. Što se centra tiče, izbor je popriličan, a pošto sam bio u svega par smatram da nisam napravio dovoljno reprezentativan uzorak da bih nekog preporučio. Ono što je neosporna preporuka je pita od borovnice u Skituljku, koji se nalazi na stazi Mali Karaman, tik iznad hotela Rtanj. Iako je mesto pravi ćumez, a vlasnici tradicionalno neljubazni, lokacija i pita od borovnice im je donela toliku popularnost da ljudi bukvalno sede jedni drugima u krilu u periodu između 12 i 3, jer jednostavno nema mesta za sve. Pita i kuvano vino za sada opravdavaju ovaj maltretman.
Za one koji odsednu u apartmanima ili vikendicama i planiraju sami da spremaju hranu informacija je da ima nekoliko manjih i većih marketa koji su odlično snadbeveni. U centru se nalaze Maksi i Idea, dok u Vikend naselju i Brzeću nema lanaca već su to male lokalne prodavnice.
Šta ako mi skijanje dosadi?
Ako vam skijanje na Kopaoniku dosadi (daleko bilo) ili se vreme pokvari pa ne može da se skija, dobra stvar je što u okruženju ima toliko opcija za obići i videti da vam sigurno neće pasti teško. Na manje od sat vožnje u pravcu severozapada nalazi se dolina reke Ibar i u njoj srpski srednjovekovni manastiri Studenica, Gradac, Nova i Stara Pavlica. A na isto toliko samo u pravcu jugozapada je i Novi Pazar, sa Đurđevim stupovima, Petrovom crkvom i Sopoćanima, sve pod zaštitom UNESCO-a.
Ako kultura, religija i istorija nisu vaša “šolja čaja” onda možete na čašu vina u Župu, koja je postojbina naših autohtonih sorti grožđa prokupca, tamjanike i nedovoljno poznate jagode. Tu možete kod župskih vinara probati ova vrhunska vina. Moja preporuka su vinarije Botunjac, Minić i Ivanović. Ovo su tri male porodične vinarije i potrebno im je najaviti posetu, ali nećete ostati uskraćeni za odličnu priču i još bolje vino. Kod Koste Botunjca probajte obavezno Jagodu i Sveti gral, kod Minića Stotu suzu, a kod Ivanovića Tamjaniku. Ako ste navikli na komercijalniji pristup vinskom turizmu onda je vinarija Vino Budimir vaš cilj.
Za koga nije, a za koga jeste
Kada razmišljam o tome za koga Kopaonik nije, jedino što mi pada na pamet jesu skijaši i borderi koji traže ekstremna iskustva, jer Kopaonik zbog svoje konfiguracije terena nema uslova za neki ozbiljniji ofpist. Ako i ima to je nedovoljno da bi toj kategoriji adrenalinskih zavisnika bio interesantan. Ali zato za sve ostale definitivno jeste, bez obzira da li su u pitanju porodice, parovi, mlađarija željna provoda, napredni skijaši ili početnici.
I na kraju, nadam se da ste bliže odluci da na Kopaoniku zimujete ili bar da provedete ski vikend. Ako ni zbog čega drugog, a to da možete da mi kažete iz ličnog iskustva da nisam u pravu.
Vidimo se na stazi!
Ako imate pitanja vezana za putovanje na Kopaonik slobodno nas kontakirajte kroz ovaj upitnik: