Bila je prva reakcija ljudi kojima bih spomenula da planiram da posetim tu ‘daleku zemlju na Balkanu’ – zapravo od ljudi koji su zaista znali gde je Srbija. Iskreno govoreći, mogla sam da nađem gomilu izgovora zašto da ne idem tamo: Srbija nema more, većina ljudi koji nigde izvan svoje zemlje nisu putovali usudili bi se da kažu kako je Srbija divlja i opasna, a vesti koje je gledala moja familija dok sam ja odrastala, bile su preplavljene nabrajanjem mesta u Ex Jugoslaviji i frazama “šta su im Srbi uradili”.
Uprkos svemu tome ili bolje rečeno sve to je probudilo znatiželju da odlučm da krenem baš tamo. Kako sam navikla da se sama organizujem i putujem po svetu, u Srbiju sam krenula otvorena za sve što se učini interesantnim. Danas mogu da kažem da je moj optimizam nadmašen kako gostoprimstvom i ljubaznošću ljudi, tako i lepotom mesta koja sam posetila. Već prve noći sam otišla na spavanje ispunjena toplinom dobrodošlice domaće rakije, sa kojom su me dočekali zaposleni u B&B (smeštaj+doručak) pansionu. U Beogradu, što znači ‘beli grad’, imala sam priliku da posetim tvrđavu i veoma impresevne pravoslavne crkve kao i deo grada koji se zove Zemun, brojne restorane i barove u kojima sam uživala u odličnoj hrani i panoramama.
Čak je i jednodnevni izlet do predivnog grada Novi Sad bio pun pogodak, iako je to zahtevalo truckavu vožnju autobusom do Sremskih Karlovaca – čija su slatka vina dok sam trepnula popili moji gosti kod kuće. Svaki put kada bih se izgubila, ljudi su se odazivali na moj poziv u pomoć i to sve odlično govoreći engleski, sa iznenađujućom ljubaznošću, ponekad bi me čak ispratili do pola puta u nameri da mi pokažu kuda treba da idem.
Baš kad sam se počela pitati zašto sam rezervisala dvodnevnu turu po Zapadnoj Srbiji, kad su svi toliko predusretljivi i ljubazni, upoznala sam svog vodiča Miljana. Prvi utisak: Pa on je tačan kao Nemac, što me je šokiralo, jer za ljude sa ovih južnih prostora to nije specifično, kod njih je vreme prilično klizno pa se kašnjenje od 15-30 minuta podrazumeva. Odlučila sam se za ovu turu jer sam pod broj jedan prilično lenja da rentiram auto i previše rastrojena, prilikom putovanja volim da uživam u razgledanju pejzaža, ljudi, mačaka i pasa, pa nikako ne bih mogla da se fokusiram na samu vožnju. Pod broj dva, zbog svoje profesije putopisca i pisca, iskreno uživam da dobijem informacije o mestima, tradiciji, kulturi i istoriji iz ugla lokalnog stanovništva. Miljan me je informisao o svemu tome dok smo putovali u Zapadnu Srbiju i prilikom posete Stopića pećine, Sirogojna muzeja na otvorenom, vodopada Gostilje i restorana Pećinar. Bez njega nikad ne bih razumela sve šale vodiča u pećini koji govori isključivo srpski, ne bih posetila vodopad koji se nalazi u centru nedođije i ne bih nabacila 2 kg nakon gozbe koja je obuhvatila gomilu kulinarskih specijaliteta i sve to uz pucketanje vatre iz kamina.
Iskreno sam uživala u njegovim pričama i anegdotama u vezi Šarganske osmice, kojom smo se vozili narednog dana, i Kustendorfu koji se nalazi u neposrednoj blizini. Imajući pored sebe vodiča da me vodi u obilazak, a u isto vreme detaljno odgovara na sva moja pitanja je nešto što šetajući sama sa kamerom u ruci nikako ne bih mogla da otkrijem i saznam. Sama mogla sam da doživim nešto od toga, ali imajući pored sebe lokalca, doprinelo je da zapravo vidim mesta i doživim istoriju iz perspektive nekoga ko tamo živi.
Gledajući unazad, napokon mogu da odgovorim ljudima na pitanje zašto bih dođavola posetila Srbiju: Da pokušam da razumem malo bolje zemlju koja je često bila obojena tamom, da vidim sosptvenim očima šta je ta zemlja danas, da posmatram njene ljude i pričam sa njima, da probam sve ukuse, i da iznad svega na kraju kažem: Vratiću se ponovo.