Supruga i ja baš volimo da putujemo. Zbog poslovnih obaveza baš i ne stižemo da odemo na neko duže putovanje, a promena okruženja, makar na kratko, bila nam je baš potrebna. Izbor nam je pao na jednodnevni izlet po manastirima Fruške gore. To je baš ono što nam je bilo potrebno da se opustimo, saznamo nešto novo i zajedno provedemo predivan dan.

Manastiri Fruške gore – planina duše

Kao i uvek kada idemo na put razmenjivali smo znanja o destinaciji koju ćemo posetiti. Tako sam od supruge koja se bavi ikonopisom i obožava pravoslane crkve, saznao da su stari Latini Frušku goru zvali Alma Mons, što znači “planina duše”. Kao da su slutili da će, baš na ovom mestu, nići velika duhovna riznica.

“Možda uzvišena stanja duha ne znaju za prostor ni za vreme, pa se susreću na nama nevidljivim međama”, prokomentarisala je moja supruga Ivana.

“Fruškogorske manastire počela je da gradi despotka porodica Brankovića. Strahovalo se da će Turci ugušiti pravoslavlje, pa je centar srpske duhovnosti pomeren tu, bliže ondašnjoj Austrougarskoj”, dodala je.

Tako je Fruška gora postala dom za 17 pravoslavnih manastira koji su preostali od tridesetak i dobila nadimak “Srpski Atos”.

Manastir Velika Remeta –mesto gde živi čarobni monah Gerasim

Oko sat vremena kasnije bili smo na Fruškoj gori. Sa proplanka smo se vijugavim putem spustili u malu udolinu i ugledali kapiju manastira Velika Remeta, posvećenog Svetom Dimitriju.

Dočekala nas je crkva okružena divnim ružičnjakom koji se ponosno šepurio cvetovima nežne crvene boje i mirisom koji je ispunjavao vazduh dajući svečan ton zdanju. Prateći kamenu stazu, ušli smo u crkvu. Impozantni ikonostas ostavio je na nas snažan prvi utisak. Savršen spoj umetnosti i duhovnosti prosto zrači sa zidova umirujući dušu i telo.

U dnu crkve, svetlost se prelamala padajući na konopac koji je činio da crkveno zvono veselo zaigra i zapeva.

Prema starom običaju, kupili smo sveće, a zatim, ispred crkve, u maloj prostoriji koja podseća na pećinu mogu, zapalili ih za zdravlje i sreću najbližih, ali i za našu ljubav da nikada ne izbledi.

U sklopu manastira postoji i knjižara prepuna zapisa mudrih monaha, diskova sa crkvenom muzikom i suvenira čijom se prodajom manastir finansira. Tu nas je dočekao otac Gerasim. Ovaj čovek ima najširi i najiskreniji osmeh koji smo ikada videli. Prosto čoveka okupa svojom milošću.

U prvi mah može se učiniti nekako čudnim. Pričao nam je o lepoti crkvene muzike, pa se nekoliko puta iznenada zakikotao, kao da je video nešto vrlo smešno i simpatično. Međutim, posle nekoliko rečenica koje smo razmenili shvatili smo da je on zapravo detinje čist i da ga je upravo vera učinila takvim. Kao da život koji je živeo pre manastira nikada nije ni postojao i kao da u svakom trenutku jednim okom gleda u raj.

Stalno se osmehujući, podelio nam je diskove sa crkvenom muzikom. Tek tu, pred ovim čovekom prave vere koji je odbacio sve što ga je vezivalo za ovaj svet, shvatili smo u kolikom stresu živimo, koliko umemo da budemo nervozni i da ljubav, koja je apsolutna suština života i vere, često bude pod iskušenjem.

Ispred ulaza u manastir, uz maleno brdo, vredni monasi napravili su repliku brda Sion i Vitlejemske pećine. Tu se nalazi i kapela, a u dnu je potok koji nastaje od izvora Ubavac za koji se veruje leči vid. Zahvatili smo malo vode i oprali oči. Valja se. Da imamo bolji fizički, a i duhovni vid.

 

Grgeteg – fruškogorski manastir koji je podigao Zmaj

Od Velike Remete uputili smo se ka manastiru Grgeteg, koji je, što bi se reklo – odmah tu, iza ćoška. Petnaestak minuta vožnje i bili smo pred kapijom. Još davno sam pročitao da je manastir podigao Vuk Grgurević (Zmaj Ognjeni Vuk) kako bi njegov slepi otac Grgur Branković (monah German) imao gde u miru da provede svoje monaške dane. Supruga mi je objasnila da je ovo ipak legenda, a ne istorijska činjenica. Kako bilo, meni se ipak više dopada verzija u kojoj Zmaj podiže manastir za svog tatu.

U crkvi smo se dugo zadržali pred ikonostasom. Upijali smo boje, linije, izraze. Ipak, njega je ikonopisao Uroš Predić, jedan od najvećih srpskih slikara. Njegov rad, to je zaista nešto van ovoga sveta. Može se osetiti svaka emocija svetaca koji su živopisani. Iako je rađen ”hladnim” materijalima mermerom, gipsom i kovanim gvožđem, iz njih zrače toplina i osećajnost.

Pored ikonostasa nalazila se ikona Bogorodice Trojeručice, replika jedne od najvećih svetinja pravoslavne vere. Pred njom obično stoje hodočasnici koji su došli samo da bi se pomolili ovoj ikoni i zamolili za zdravlje.

Prepuni utisaka, seli smo ispred crkve da se odmorimo i uživamo u miru koji je u ovom manastiru nekako posebno izražen. Ponekad bi prošla poneka monahinja, žurno hrleći da izvrši poslušanje. Dok smo se šetali stazicom ka kapiji, društvo nam je pravio manastirski štenac. Kao da je krenuo da nas isprati, ponosno je koračao pored nas da se ne izgubimo. Za nagradu dobio je turu maženja i češkanje po stomaku.

Despotica Angelina –ljubav za ceo život

Put nas je dalje odveo u manastir Krušedol koji je tek desetak minuta udaljen od manastira Grgeteg. U njemu leže mošti svete mati Angeline i nekih od najvećih ljudi srpske istorije: Đorđe i Stefan Branković (sin i muž mati Angeline), patrijarh Arsenije III Čarnojević koji je predvodio veliku seobu Srba, kneginja Ljubica, kralj Milan Obrenović…

Kada se uđe u manastir ne može da se ne oseti dah prošlih vremena. Veliki ljudi koji ovde počivaju učinili su da se zapitam nad svojim životom. Da li je ispunjen pravim stvarima ili previše pažnje posvećujem nevažnim stvarima koje kradu energiju. Da li činim sve što mogu, dovoljno pomažem drugima?

Sa ovim mislima krenuli smo ka crkvi. Kad dodirnete njen hrapav zid možete osetiti ljubav Angeline Branković. Mati Angelina je nekoliko puta premeštala mošti svoga supruga, Stefana slepog sve dok njen sin nije podigao ovaj manastir u kojem sada počiva skoro cela porodica. Njenog supruga, despota, Turci su još u mladosti oslepeli, a rođeni brat ga je prognao. Iako su veći deo života živeli u nemaštini i selidbama, Angelina nikada nije napustila svog slepog muža. Hrabro je sa njime podnosila sve nedaće i nosila teško breme svoje sudbine.

U crkvi se može osetiti težina njenih suza koje je prolila moleći se za spas duše svog supruga, dvojice sinova i ćerke Mare, koje je sve sahranila. Niko ne može ostati ravnodušan na ovu veliku ljubav, patnju i žrtvu.

Drhtavim rukama, zlatnim i srebrnim nitima vezla je prekrivače za njihove kivote. Svako ko ovde dođe ostane fasciniran jačinom ove žene koja je, i pored toliko nedaća, ostala jaka i hrabra u svojoj veri.

Pogledao sam suprugu. Okrenula se i nasmešila mi se. Volim kad, kao tada, podelimo trenutak, samo nas dvoje, i kada, ostali ljudi koji su oko nas, jednostavno nestanu.

Kad smo izašli bilo smo pod tolikim utiskom da smo seli na klupicu u dvorištu i dugo gledali u đeram koji se u njemu nalazi. Tek posle nekih pola sata uživanja u miru i spokoju ustali smo i krenuli put kuće.

Obilazak manastira Fruške gore putovanje je koje svako treba da iskusi i doživljaj koji ćete želeti da ponovite sa svojim voljenima.