Pomisao da ću 14 sati voziti do Jadranskog mora nije mi se baš milila. Ali, supruga Ivana je insistirala. “Tako ćemo moći da uživamo u prirodi okoline Mokre Gore, a i vožnja vozom Šarganskom osmicom je nešto što stvarno moramo da iskusimo. Hoću da se vozimo u Nostalgiji, a zamisli, možda čak vidimo i beloglavog supa. Neverovatno je da je ptica koja nam je na državnom grbu, predstavlja ugroženu vrstu. Baš bi bilo divno ako uspemo da ga uslikamo”.

Suvišno je bilo pružati bilo kakav otpor. Spakovao sam kofere u gepek automobila, seo za volan i krenuo.

Vožnja vozom Šarganskom osmicom i duh starih vremena

Točkovi su se okretali pa je priroda ubrzo zamenila gradski beton. Par sati kasnije udisali smo svež planinski vazduh ispunjem mirisima trave i cveća. Isprva mi se zavrtelo u glavi. Cena gradskog života. Nisam ni slutio da će mi ovoliko prijati beg u prirodu i posmatranje zelenila umesto buljenja u ekran monitora.

Ugledali smo predivnu simpatičnu zgradu železničke stanice pred kojom su gizdavo stajali metalni kandelabri sa cvećem. Supruga je zapljeskala rukama sa detinjim osmehom na licu.

Taman smo se parkirali i izašli iz kola kada se začula pištaljka voza.

“Kako se samo neobično ovaj zvuk stapa sa okolinom. Baš kao glasnik iz starih vremena”, pomislio sam. Vrata automobila samo sam prislonio i gurnuo. Činilo mi se nedopustivim da takvom bukom poremetim ravnotežu koja je dominirala. Supruga me je prenula iz razmišljanja.

“Hajde da požurimo. Taman smo stigli, vožnja vozom Šarganskom Osmicom upravo kreće. Ponesi foto-aparat, trebaće nam”,  Ivana je veselo dobacila žurno koračajući ka maloj parnoj lokomotivi upregnutoj u zelene vagone.

A unutra… Čitav enterijer izrađen je od drvenih letvica predivne teksture. Klupice za sedenje taman tolike da se na nju smesti jedna osoba ili zaljubljeni par kome ne smeta da se malo gurkaju dok voz lagano i romantično klapara.

Blagi trzaj i krenuli smo na putovanje kroz krajolik toliko impresivan da sam potpuno zaboravio na lepotu ušuškanog vagona.

Veza Evrope sa Jadranom

“Znaš li da je Šarganska osmica bila glavna veza čitave Evrope sa jadranskim primorjem sve do 1974.? Ovuda je vozio voz Ćira od Beograda, pa sve dole do Dubrovnika. Još su Austrougari imali ideju da izgrade prugu sa namerom da taktički spoje Užice sa Sarajevom, a Šarganska osmica bila je pravi izazov zbog okomitog uspona od 300 metara”, pričala mi je supruga dok se vozić lagano klackao.

Kome je još potreban turistički vodič kada ima suprugu zaljubljenu u Mokru Goru.

“A zašto se zove Šarganska osmica”, upitao sam je.

“Pa, pazi ovako. Priča kaže da je sam Šargan dobio ime po Šarcu ili Šargi, konju junaka Marka Kraljevića. Kao što sam ti već rekla, pruga ovde nije mogla da prođe pravim putem jer je uspon prevelik pa lokomotiva ne može da povuče. Zato su napravili petlju, ili ti “osmicu” u dužini od oko 13,5 kilometara. Tako je ostalo ime Šarganska osmica.

Međutim, prilikom izgradnje, zbog teškog terena, nije bilo lako napraviti prugu. Graditelji su morali da čiste teren, probijaju tunele – tačnije 22 tunela, postavljaju mostove i vijadukte. Zaista je čudo kako su uspeli da sve to naprave”, nastavila je priču.

Uživali smo u vožnji, a foto-aparat je samo veselo škljocao. Nije bilo potrebe da nameštamo kadar ili tražimo neki neobičan ugao. Svaka fotografija bila je kao razglednica.

Veselo društvo i vožnja vozom Šarganskom osmicom

“Stvarno je neverovatno kako su sve ovo napravili i to bez savremenih mašina. Toga nije bilo pre Drugog svetskog rata. Krampove u ruke i kopaj”, rekao sam.

“Bio je to težak i veoma opasan rad, a pored radnika, angažovani su i robijaši. Tokom iskopavanja dogodila se i jedna baš velika nesreća. Dok su probijali jedan tunel, došlo je do odrona kamenja. Poginulo je, kako se veruje, oko 200 ljudi. Na brdu Budim, gde se nesreća dogodila, podignut im je spomenik. Posle tragedije radovi su bili obustavljeni na pet godina, sve do 1921. godine.”

Nekoliko putnika čulo je Ivaninu priču. I oni su, poput nas, svratili da odmore na putu za more i uživaju u vožnji Nostalgijom. Upoznali smo se pa su je pitali da li mogu da nam se pridruže i čuju više o vožnji vozom Šarganskom osmicom, a zauzvrat će nas voditi na ručak u Drvengrad. Bila je to ponuda koja se ne odbija. 🙂

“Jeste li znali da je stanica Jatare na ovoj pruzi bila tu samo pro forme? To jest, na njoj nikada nije prodata niti jedna jedina karta, već je služila samo kao ukrasni objekat u kome su se putnici mogli malo odmoriti od šetnje”, nastavila je Ivana.

Taman sam se zapitao o kakvoj šetnji govori kada su ljudi putovali vozom, kada je nastavila:

“Opterećeni Ćira je na usponu često išao veoma sporo. Putnici bi onda izlazili i šetali uzbrdo. Zapravo, hodali su znatno brže od Ćire. Tada su se vodili laki razgovori, uživalo u prirodi, a neretko su ljudi znali i da posedaju i ručaju u dobrom društvu iz voza. Zato je napravljeno pet vidikovaca na kojima pogled oduzima dah.”

I zaista. Sva lepota okoline Mokre Gore može se sagledati sa ovih vidikovaca na Šarganskoj osmici.

Milan, jedan od naših novih drugara, sa sobom je poneo gitaru. Počeo je da prebira po žicama i svira neku divnu melodiju. Reče da je to španska kompozicija “Alhambra” i da govori o istoimenom zamku. Pomislio sam kako te note zapravo savršeno opisuju ovaj prirodni zamak – Šargansku osmicu.

“Inače, dok se vozimo, probajte da shvatite odakle smo došli i kojim putem idemo dalje. Videćete da je veoma nezgodno jer možete da vidite prugu na nekoliko nivoa. Kao da ste u slici Salvadora Dalija”, kazala je Ivana dok su ljudi zaista zbunjeno odmahivali glavom pokušavaju da utvrde putanju ove “beskonačne” pruge.

Stara priča na novi način

Poslednji Ćira ovom prugom prošao je 28. februara 1974. Na vagonima je bilo ispisano “Ćiro, doviđenja”, “Dobar si bio”, “Ništa te neće zameniti”, “Dobro si nas služio”.

Tek 1999. počeli su radovi na obnovi Šarganske osmice kao turističke destinacije i danas šinama prolaze originalni stari vagoni.

Vožnja vozom Šarganskom osmicom bilo je jedinstveno iskustvo koje smo svi dočekali sa širokim osmehom na licu. Bili smo preplavljeni impresijama i nekoliko minuta ćutke smo stajali, sabirajući utiske.

Tišinu je prekinuo Milan: “Hej ljudi, ne znam za vas, ali ja sam spreman da nešto čalabrcnemo”.

Osetite i vi duh starog vremena i doživite svoju priču na Mokroj gori tokom ture Šarganska osmica. Ovo je putovanje posle kog ćete stvari posmatrati iz neke lepše vizure, a ko zna, možda imate više sreće od nas i vidite beloglavog supa.