Za većinu nas u Srbiji Zlatibor je oduvek predstavljao destinaciju za kratke odmore ili mesto za pauzu na putu za Crnu Goru. Kada kažemo Zlatibor uglavnom mislimo na njegov turistički centar, ranije poznat kao Partizanske vode ili Kraljeve vode, ali na sreću svih nas Zlatibor je mnogo više od toga. U poslednjih nekoliko godina intenzivnom izgradnjom raznoraznih objekata za izmuzavanje para od turista napravljeno je od ovog mesta na planini ruglo koje tokom cele godine podseća na seoski vašar. Da se razumemo, nemam ništa protiv seoskih vašara, naprotiv, i danas rado idem, kao što sam išao tokom celog odrastanja, ali seoski vašari su lepi kada su na selu i jednom godišnje, ali kada imate jedan konstantni seoski vašar na planini gde očekujete netaknutu prirodu, mir, tišinu onda je to u najmanju ruku neukusno.

Srećom postoji i drugačiji Zlatibor koji je u potpunoj suprotnosti sa prethodnim opisom, e to je Zlatibor koji bi trebalo da upoznate i iskusite. Istražujući ovu planinu za naše ture izdvojilo mi se kao posebno, selo Ljubiš i domaćinstvo porodice Pećinar, a razloga za to je nekoliko.

Da krenem redom, prvi razlog je tradicija koju ovo domaćinstvo ima, šest generacija Pećinara živi u Ljubišu i unapređuje ga. Sadašnja generacija je svojim radom postigla da se Ljubiš nađe na turističkoj mapi Zlatibora i po mom dubokom ubeđenju uradili su dobar posao. Pored tradicije, Pećinari imaji i priču o njihovom nesvakidašnjem prezimenu, naime, prvi doseljenici iz ove porodice živeli su u pećini neko vreme, ali je i to bilo dovoljno da im lokalci nadenu nadimak Pećinari koji je eto prerastao u porodično ime. A možda najinteresantniji razlog za posetu ovom mestu je priča o akademiku Miladinu Pećinaru koji je zadužio sve nas svojim doprinosom na polju hidrotehnike projektujući brane, hidrocentrale i sisteme vodovoda od tridesetih do sedamdesteih godina XX veka. Kao primer navešću podatak da je Miladin Pećinar projektovao vodovodni i kanalizacioni sistem Novog Beograda, kao i kanalizacioni sistem Zemuna. Ako vam se posreći, o Miladinu ćete čuti priče od njegovog sinovca Slobodana Pećinara koji je danas na čelu domaćinstva i vrlo rado priča o svom deda-stricu kao o čoveku koji je bez obzira na svoj veliki životni uspeh bio jedan jednostavan i pristupačan čovek, uostalom kao svi ostvareni ljudi. Kako Slobodan kaže, Miladin je uvek imao vremena za dugotrajne razgovore sa lokalcima kada je boravio u Ljubišu, jer kako je govorio od njih je uvek imao nešto novo da nauči.

I naravno, nešto bez čega se ne može zamisliti boravak u zlatiborskom kraju – hrana. Hrana kod Pećinara prevazilazi pojam obroka, bez obzira da li jeli pastrmku iz njihovog ribnjaka ili neki drugi domaći specijalitet, čovek jednostavno ne može da stane sa jelom. Ukusi su toliko intenzivni da vrlo često imam ona deža-vu iskustva gde mi se javljaju sećanja na hranu koja je moja baba spremala kada sam bio dete.

Nadam se da su prethodni redovi uspeli makar malo da približe zbog čega pričam sa takvim entuzijazmom o Ljubišu i zbog čega je obavezna tačka na našim turama po Zlatiboru. Za sada postoje dve ture koje uključuju Ljubiš u itinerer: Zlatibor i Zlatibor i Mokra Gora, a vama predlažemo da istražite sami ovo sjajno mesto. U svakom slučaju ukoliko želite i da prenoćite ovde to možete da uradite u jednoj od njihovih šest soba koje su izuzetno udobne, čiste i sa ukusom dekorisane. Cena je razumna i iznosi 2000RSD po osobi za noćenje sa doručkom, gde je doručak tako obilan da će oni manje ješni moći bez problema da preskoče ručak.

I za sam kraj, u želji da ovaj tekst ne bude protumačen kao plaćeni PR tekst jer previše nahvalih Ljubiš, pokušao sam da nađem nešto što bih istakao kao zamerku ili primedbu, ali bez obzira što sam prekopavao po mislima dovoljno dugo, nisam uspeo da pronađem nešto zaista relevantno. Ono što bih možda ipak predložio Slobodanu je da omogući svojim gostima da plaćaju karticama, jer se bez toga gost može naći u poziciji da se ne prepusti čarima njegove kuhinje u potpunosti, jer na kraju neće imati dovoljno gotovine da račun plati.